Glu­mac Bo­jan Kri­vo­ka­pić po­ka­zao je svoj ta­le­nat i po­stao po­znat ši­roj pu­bli­ci za­i­grav­ši Mom­či­la Đo­ki­ća Gu­sa­ra u fil­mu „Mon­te­vi­deo Bog te vi­deo”, a pam­ti­mo ga i iz se­ri­ja „Be­la la­đa”, „Ra­nje­ni orao”, pa kao Mi­li­ju iz „Gre­ha nje­ne maj­ke”, te „Gor­kih plo­do­va” Si­ni­še Ko­va­če­vi­ća na­kon pr­ve go­di­ne FDU, „Kra­lje­vi­ne Sr­bi­ja”, „Cva­ta li­pe na Bal­ka­nu”, „Že­na s De­di­nja”. Da krv ni­je vo­da, pa i na­sli­je­đe­ni glu­mač­ki gen ovaj mla­di glu­mac Na­rod­nog po­zo­ri­šta, i sin pro­sla­vlje­nog Mi­o­dra­ga Kri­vo­ka­pi­ća, po­ka­zu­je lju­bi­te­lji­ma po­zo­ri­šne umjet­no­sti na sce­ni na­ci­o­nal­nog te­a­tra gdje je iz­bo­rio svo­je mje­sto u pr­voj po­stav­ci, igra­ju­ći u naj­gle­da­ni­jim pred­sta­va­ma. In­ter­vju za „Dan” da­je i po­vo­dom to­ga što ga za Cr­nu Go­ru ve­žu pre­ci, za­pra­vo Bo­jan po­ti­če iz Cu­ca…
• U ovu go­di­nu uplo­vi­li ste s na­gra­da­ma ko­ji­ma ste obi­lje­ži­li 2016, a ko­je go­de svi­ma, pa na­rav­no i glu­mi­ci­ma?
– Da, do­bio sam na­gra­du no­vi­na­ra na pr­vom fe­sti­va­lu „Po­zo­ri­šno pro­le­će” u Šap­cu. Pri­zna­nje „Za­log za bu­duć­nost” ko­ja se do­dje­lju­je mla­dom glum­cu do­ni­je­la mi je ulo­ga Ede­na u pred­sta­vi „Ro­do­ljup­ci”, a u ži­ri­ju su bi­le tri kom­pe­tent­ne no­vi­nar­ke za po­zo­ri­šnu umjet­nost: Vu­ki­ca Stru­gar, Bor­ka Tre­bje­ša­nin i Ta­tja­na Nje­žić. Ovo mi je pr­va na­gra­da ve­ćeg for­ma­ta, neo­če­ki­va­na, a za nju va­ži da od tre­nut­ka kad se do­bi­je otva­ra vra­ta za dru­ge... Bio sam pri­jat­no iz­ne­na­đen, a sa­ma pred­sta­va „Ro­do­ljup­ci” je ina­če do­sta na­gra­đi­va­na na broj­nim fe­sti­va­li­ma i na in­di­vi­du­al­nom, i na pla­nu ko­lek­tiv­ne igre. To je ne­sva­ki­da­šnje u ži­vo­tu na­šeg te­a­tra, ta­ko da Na­rod­nom po­zo­ri­štu i na­ma ko­ji igra­mo im­po­nu­je ka­ko je ta pred­sta­va pro­šla kod pu­bli­ke i na smo­tra­ma. Do­bio sam i na­gra­du Kul­tur­no-pro­svet­ne za­jed­ni­ce Sr­bi­je, što me je još vi­še iz­ne­na­di­lo, jer je u obra­zlo­že­nju sta­ja­lo – za du­go­go­di­šnji rad u ši­re­nju kul­tu­re. Mi­slim da sam od la­u­re­a­ta bio vi­dlji­vo naj­mla­đi i pri­zna­nje je oba­ve­zu­ju­će, jer su ga uz me­ne do­bi­li lju­di vr­hun­ski u svo­jim dje­lat­no­sti­ma, do­a­je­ni svog po­sla. Bi­la mi je čast što sam me­đu nji­ma kao pred­stav­nik te ne­ke mla­đe ge­ne­ra­ci­je, što po­ka­zu­je da i mla­di mo­gu ozbilj­no da se uklju­če u kul­tur­ni ži­vot ove ze­mlje. Uz to, i da mo­že mlad čo­vjek, stva­ra­lac, da se do­ži­vi ozbilj­no, ko­li­ko god sve te okol­no­sti oko nas to de­man­tu­ju i ote­ža­va­ju da se bi­lo či­me mla­di ozbilj­no ba­ve, a po­go­to­vo kul­tu­rom. Te dvi­je na­gra­de su obi­lje­ži­le moj put u pro­te­kloj go­di­ni i na­dam se da ću pri­je sve­ga od­no­som pre­ma po­slu da to oprav­dam, pa bi­lo ili ne, no­vih na­gra­da.
• U ma­tič­noj ku­ći oči­to da su Vam uka­za­li ve­li­ko po­vje­re­nje i upra­va i re­di­te­lji i uglav­nom ste u ta­ko­zva­noj pr­voj po­sta­vi. Šta je sa film­skom pro­duk­ci­jom ko­ja no­si naj­ve­ću po­pu­lar­nost?
– Tre­nut­no mi je ba­za igre Na­rod­no po­zo­ri­šte, a što se sni­ma­nja ti­če vi­še go­stu­jem, ne­mam glu­mač­kih za­da­ta­ka ozbilj­ni­jeg for­ma­ta. U po­sled­nje vri­je­me sam imao dva – tri sni­ma­ju­ća da­na, a po­sled­nje u „Sen­ke sa Bal­ka­na” „Či­zma­ši­ma” i „Voj­noj aka­de­mi­ji”. To je za­sad moj put ka­da je ri­ječ o sni­ma­nju, i oni ko­ji vr­še oda­bir glu­ma­ca, za­sad su ga ta­ko po­sta­vi­li. No, bo­že moj, mo­že se to i pro­mi­je­ni­ti.
• Ko je naj­ve­ći kri­ti­čar onog što ra­di­te?
– Ima ih do­sta u po­ro­di­ci, a otac je sva­ka­ko je­dan od tih, pa su­pru­ga, maj­ka, brat. Otac je su­bjek­ti­van, ali ne to­li­ko, umi­je da ka­že, da kri­ti­ku­je ako mu se ne­što ne do­pa­da. Ni­ka­da ni­je eufo­ri­čan ako mu se svi­di ka­ko sam iz­nio ne­ku ulo­gu. To mi pri­ja, jer je on ipak sta­sa­vao u ne­ko vri­je­me ko­je je bi­lo ku­di­ka­mo bo­lje za glum­ca što se ti­če mno­gih stva­ri. Ura­dio je i pri­li­čan broj ozbilj­nih ulo­ga i ima pa­ra­me­tar za ne­što što je do­bro, kva­li­tet­no. Če­sto vo­di­mo raz­go­vo­re i o po­slu i mi­slim da je ge­ne­ral­no za­do­vo­ljan ka­ko na­pre­du­jem kao glu­mac i mo­jim od­no­som pre­ma po­slu. Ali, uvi­jek je od­mje­ren i kad do­bro ura­dim – što pri­ja. Jer ni­je od onih ko­ji će re­ći da je sve div­no i kra­sno što mu sin od­i­gra ili ura­di...
• Da li je otac Mi­o­drag raz­log za to što ste po­sta­li glu­mac?
– Ni­je, ta mo­ja od­lu­ka ni­je baš bi­la naj­ra­ci­o­nal­ni­ja. Do tri – če­ti­ri mje­se­ca pred pri­jem­ni uop­šte ni­sam ni raz­mi­šljao da upi­šem Aka­de­mi­ju. Du­go sam se ba­vio spor­tom i bio ubi­je­đen da ću da upi­šem DIF i oti­ći u tre­ner­ske vo­de. On­da se čo­vjek na­slu­ša i ne­kih pri­ča po pi­ta­nju eg­zi­sten­ci­je, a ov­dje je na­rav­no sve pod zna­kom pi­ta­nja ka­da je o njoj ri­ječ u Sr­bi­ji, i on­da me je to od­go­vo­ri­lo od na­u­ma. Jer, da bu­dem pro­fe­sor fi­zič­kog u ne­koj ško­li baš me ni­je pri­vla­či­lo. I on­da sam u da­nu pre­sje­kao i re­kao sam – pro­ba­ću, idem na Aka­de­mi­ju. Bi­lo je i tra­u­ma­tič­no, jer su me ta­da slu­ša­li ozbilj­ni lju­di s po­sla i pr­vo bi­li skep­tič­ni oko onog što su vi­dje­li od me­ne. No, ti ko­men­ta­ri su bi­li pre­lom­ni da ne od­u­sta­nem, je­dan po­seb­no... na­sta­vio sam da ra­dim, i on­da me je po­no­vo taj go­spo­din po­slu­šao i re­kao: „Šan­se da upi­šeš glu­mu su do­bre. I to se i de­si­lo sa spre­mlje­nim Bru­tom iz „Ju­li­ja Ce­za­ra”, Je­ro­ti­jem iz Nu­ši­će­vog „Sum­nji­vog li­ca”, Di­so­vom pje­smom „Pi­jan­stvo” i imi­ta­ci­ja­ma”.
• Po­ri­je­klo iz Cr­ne Go­re, iz Cu­ca, a ima li po­zi­va za an­ga­žman?
– Je­su, iz ču­ve­nog ple­me­na Cu­ce. Kri­vo­ka­pi­ća ima mno­go po Cr­noj Go­ri. Ni­sam išao u po­stoj­bi­nu od dje­do­ve smr­ti 2012. go­di­ne. Ne­ka­ko me je put od­veo na dru­gu stra­nu... Kad sam bio mla­đi, deč­kić išao sam sva­ke…
Je­di­na pro­fe­si­o­nal­na ve­za do sa­da je „Uspa­van­ka za Vu­ka Ni­či­jeg” ko­ja je iza­šla u ko­pro­duk­ci­ji Bu­dva Grad te­a­tra u ko­me smo igra­li dva lje­ta, tre­ćeg već ne... I, sa­da se is­klju­či­vo igra na sce­ni „Ra­ša Pla­o­vić” kao stal­na pred­sta­va Na­rod­nog po­zo­ri­šta i je­di­ni moj ne­ki po­slov­ni do­dir sa Cr­nom Go­rom. A što se ti­če ne­kog an­ga­žma­na do­lje, za sa­da ne­ma ni­ka­kvog iz­gle­da, ni­če­ga na vi­di­ku, jer me ni­ko ni­je kon­tak­ti­rao. Vo­lio bih, ni­je da ne bih.
• Ima­te li ne­ki uzor, ili ste pre­ra­sli to?
– Na­rav­no da sam imao uzor me­đu glum­ci­ma. Vo­lim kad se re­pri­zi­ra­ju ti sta­ri fil­mo­vi, se­ri­je i da vi­dim Ste­vu Ži­go­na. Ona­ko je go­spod­stve­na po­ja­va, a svi­đa mi se na­čin na ko­ji je go­vo­rio i nje­go­ve ulo­ge, pa Bran­ko Ple­ša i na­rav­no moj otac. Bio sam isu­vi­še ma­li, ili još ni­sam bio ro­đen, da bih pra­tio nje­go­vu zna­čaj­nu sa­rad­nju sa Lju­bi­šom Ri­sti­ćem, a što se ti­če fil­ma to su bar tri iz­u­zet­ne ulo­ge, kod Živ­ka Ni­ko­li­ća „U ime na­ro­da”, pa „Vir­dži­na” i „Ste­la”. Ka­da gle­dam te nje­go­ve bra­vu­re, kre­a­ci­je, ne vi­dim oca, već iz­u­zet­nog glum­ca. Iz ame­rič­ke pro­duk­ci­je mi­slim da je Da­ni­jel Dej - Lu­is, ko­ji je ušao u isto­ri­ju osvo­jiv­ši tri Oska­ra za glav­ne ulo­ge. Za me­ne je on pro­to­tip glum­ca ko­ji je imao i ra­zno­vr­sne ulo­ge i ra­di ih na van­se­rij­ski na­čin. Ni­je pu­no pri­su­tan, sni­ma je­nom u dvi­je – tri go­di­ne, a svoj po­sao ura­di per­fekt­no, go­spo­din – glu­mac u sva­kom smi­slu.
M.Nj.


Za „Ve­li­ku dra­mu” uvi­jek se tra­ži kar­ta vi­še

• U „Ve­li­ku dra­mu” ste usko­či­li?
– Tu se za sve ove go­di­ne igra­nja do­sta lju­di pro­mi­je­ni­lo i osta­la je sa­mo glu­mač­ka oko­sni­ca… Lji­lja­na Bla­go­je­vić, Ta­na­si­je Uzu­no­vić, Vuk Ko­stić, Ba­ne To­ma­še­vić, Vje­ra Mu­jo­vić, Ra­da Đu­ri­čin. Ta pred­sta­va je sva­šta do­ži­vje­la po­čev od ro­đe­nja dje­ce, smr­ti ne­kih pro­ta­go­ni­sta, i ja sam je­dan od glu­ma­ca ko­ji su usko­či­li u nju pri­je če­ti­ri – pet go­di­na. Ona i da­lje pu­ni sa­lu, ne mo­gu da se na­đu kar­te, jer su mje­se­ci­ma una­pri­jed ras­pro­da­te, pa su tu li­ste če­ka­nja. To je fe­no­men, mo­žda je­di­ni u Na­rod­nom po­zo­ri­štu, gra­du, pa i u Sr­bi­ji. Za pret­pro­šlo iz­vo­đe­nje do­šle su dvi­je go­spo­đe iz Tre­bi­nja sa­mo da po­gle­da­ju „Ve­li­ku dra­mu” i da se vra­te ku­ći i naj­ma­nje što je te­a­tar mo­gao da ura­di bi­lo je da ih smje­ste i da vi­de pred­sta­vu zbog ko­je su pre­va­li­le taj put.


Hra­brost Bje­lo­grli­ća da mla­di­ma pru­ži šan­su

• Da li Vas prepoznaju po ulozi za koju Vas je Dra­gan Bje­lo­gr­lić oda­brao za cje­lo­kup­ni pro­je­kat „Mon­te­vi­deo” se­ri­ju i dvo­djel­ni film?
– Tu sam imao i naj­ve­ći za­da­tak i taj pro­je­kat je neka­ko bio ep­skih raz­mje­ra u sva­kom smi­slu. Du­go je tra­jao, tu je se­ri­jal sa 24 epi­zo­de i dvo­djel­ni film, me­dij­ski iz­u­zet­no pro­pra­ćen i iz­re­kla­mi­ran ne­sva­ki­da­šnje za na­še pri­li­ke. Na svim pro­jek­ci­ja­ma gdje smo se kao tim po­ja­vlji­va­li nas je­da­na­e­sto­ri­ca, to je bio di­van pri­zor, li­je­pa ener­gi­ja. Ima­li smo tu sre­ću da bu­de­mo dio to­ga, jer je film u ne­koj no­vi­joj isto­ri­ji sni­ma­nja kod nas pre­kret­ni­ca. Lju­di su po­hr­li­li u bi­o­sko­pe, do­pao im se film, i sa umjet­nič­ke stra­ne i kao neo­bič­na pri­ča o lju­di­ma, ko­ji ni­su bi­li sa­mo fud­ba­le­ri, već sve­stra­ne lič­no­sti, obra­zo­va­ni, bi­lo je i dok­to­ra i in­že­nje­ra me­đu nji­ma... To je bi­la hra­brost Dra­ga­na Bje­lo­gri­ća da pru­ži pri­li­ku mla­dim lju­di­ma, još ne­a­fir­mi­sa­nim, da no­se jed­nu ta­ko ve­li­ku film­sku pri­ču. Ov­dje je ne­ka­ko uvre­že­no mi­šlje­nje da oni ko­ji već ima­ju ime i pre­zi­me bu­di ti ko­ji će vu­ći film­sku pri­ču ili tzv. se­ri­jal. Ov­dje to ni­je bio slu­čaj i bio je to pun po­go­dak i sa te stra­ne, a i cio pro­je­kat či­ni mi se da se sko­ro ne­će po­no­vi­ti u svim di­men­zi­ja­ma.